Uspeh i sreća nikada nisu ravna linija, kada to shvatimo- pobedili smo



Odrastanje u Srbiji početkom devedesetih nije bilo lako apsolutno nikome. Sankcije, inflacije, raspadanje države, ratovi i nestabilnost ostavili su nas da rastemo u siromaštvu, ograničeni u izborima, kretanju i načinu razmišljanja. Govore nam često, posebno kad smo mladi, da možemo da budemo sve što poželimo. Ali same želje mogu da budu ograničene u zavisnosti od toga na kojoj tački planete si rodjen. Pa tako ako si bio rodjen u Srbiji, tih godina, želje su nam bile limitirane isto kao i izbor hrane na rafovima samostalnih trgovinskih radnji. Nije baš bilo racionalno sanjati velike snove. Govorili su nam “da sistem ne dozvoljava velike želje”, i da prizemno donosimo dobre odluke da bismo završili fakultete, našli dobar posao i mogli pristojno da živimo. Ja nikad nisam volela racionalno. Imala sam velike snove kad sam bila mala, i “pristojan život” mi nije zvučao privlačno.

Godina sam se “borila” protiv razumnih ljudi koji su u mene pokušavali da usade “zdrav razum” i naprave od mene nešto što nisam bila ja. Ali život je često umeo da bude jači. Osim problema koje donosi tačka na zemlji na kojoj sam rodjena, u ranim dvadesetim našla sam se preplavljena porodičnim, finansijskim i zdravstvenim problemima. I u tom vrtlogu sam se gubila. Nije bilo lako plivati kad sve izgleda jače od tebe. Par godina kasnije sam se našla u ulozi u životu koji nikako nisam zamišljala za sebe. U životu prosečnom, teškom, punom besa i krivice, radeći posao koji nisam želela, okružena ljudima kojima nisam želela da budem okružena, svakim danom sve dalja od svoje želje da živim natprosečan život. I dugo sam tu ulogu igrala, prepuštena talasima životnih problema, oni su me nosili kako su hteli. I bilo mi je jako lako da budem ogorčena i da u gorčini krivim druge. Verujte mi, jako je lako bilo kriviti državu, vladu, političare, roditelje, rodbinu, prijatelje… Ma svi ljudi na ovom svetu su mi bili krivi za situaciju u kojoj sam se našla. I delimično i jesu. Ali šta onda? Da provedem ceo život ogorčena kriveći ih, ili da preuzmem odgovornost za svoj život i bar probam da iz situacije u kojoj sam bila uradim nešto? Pošto sam generalno kontraš, odlučila sam se za teži put. Prihvatila sam sve tragedije koje su mi se desile ostavljajući pitanje “zašto baš meni?” iza sebe. Meni. Trebalo je meni da se dese. Trebalo je da mi se dese tragedije da bih naučila kako da praštam, kako da razumem druge, kako da se borim jače, kako da cenim sitnice. Trebalo je sve da mi se desi da bih počela da radim na sebi, da čitam knjige “samopomoći” i da otkrivam sve one slojeve koje predstavljaju Ljiljanu. Da ih izlečim. Da ih prihvatim. Trebalo je da mi se desi sve što mi se desilo da bih naučila da nam u suštini, niko ništa ne duguje, i da nažalost smo sami na svom putu. I da, ako nam drugi i pomognu na bilo koji način, to nije zato što nam duguju, već zato što su dobri ljudi. Ja sam gurala sebe. Svaki dan. Meditirala sam da izbacim bes i gorčinu. Koristila sam “Tajnu” i zahvalnost kao mantre. Danima sam se budila i bes u meni je govorio “za šta da budem zahvalna?”. Svaki put bih naterala sebe da se zahvalim na zdravlju, na životu, ili makar na drvetu koje volim. Mnogo puta sam samu sebe zasmejala kada bih rekla “hvala ti na papučama”, ili “hvala ti na pasti za zube”. Ali nije bilo smešno. Radilo je. Aplicirala sam na hiljadu poslova, išla na stotine razgovora, mali broj dobijala, gubila, i uvek, uvek terala sebe da se zahvalim, da se smejem, da praštam i uvek, uvek da volim. Kada sam dobila posao koji sam oduvek želela, na kom, ne da sam samo mogla da učim već i da doprinosim poboljšanju sebe i sveta oko sebe, nikad ga nisam uzela zdravo za gotovo. Koliko god da sam dobijala, uvek bih mnogo davala. I ne, ova priča nema bajkovit kraj. Život, na svoje interesantne načine uvek zna da ti postavi prepreku i pokuša da te uvuče u buru u kojoj se teško pliva. Jedna od bitnijih stvari koje sam naučila je da ne postoji srećan kraj, jer nikad nije kraj, i da nema magičnog rešenja za potpunu sreću. Sve što nam se desi loše, treba da otpatimo, ali uvek da gledamo kako da nastavimo dalje i šta pozitivno možemo da izvučemo iz toga. Druga bitna stvar, kao neko, ko guta knjige psihologije, moderne psihologije i edukacije (pročitam ih i 100 komada godisnje)- ono što je jako teško prihvatiti je da je rad na sebi kontinuiran proces i da nikad nećemo biti savršeni. Često, i kad uvidimo svoje mane, i mislimo da smo ih zalečili, pojavi nam se situacija da nas testira. I u redu je ako padnete test. Sve dok ste spremni da ponovo učite za njega. Kad me pitaju kako si uspela, ja im uvek kazem kako sam preuzela odgovornost za svoj zivot, kako sam ‘mnogo’, ali ‘mnogo radila’, kako sam prihvatala poraze kao deo uspeha i nikad nisam dozvolila da me išta demotiviše. Moj život je prepun motivacije. Od knjiga koje čitam, muzika koju slušam, ljudi kojima sam okružena, podkasta, pa i Instagrama na kom se trudim da pratim samo ono što hrani moj um i dušu.

Uspeh i sreća u bilo kojoj sferi života nisu ravna linija, i nikad neće biti. Onog trenutka kada to prihvatimo, pobedili smo.


Ljiljana Kostić https://www.facebook.com/lilianakstory