Hod po žaru ili hod po oblacima


Rad na sebi, (možda malo izlizana formulacija, rekla bih, radije bih to nazvala transformacija, vraćanje sebi, podešavanje na sopstveni kod) je predivan proces i isto tako neophodan ukoliko želimo da uđemo u polje veće sreće kome prirodno teži svako ljudsko biće.


Međutim, svako ko je iole zagazio dublje na ovom putu zna da to nije pozitivna psihologija, afirmacije, polje ruža i šareni jednorozi svakog dana… Zamislite put ka središtu Zemlje, ka jezgru zemlje- morali biste da prođete slojeve i slojeve tvrde zemlje, blata, peska, mulja dok ne dodjete do užarenog jezgra. E pa tako izgleda i put ka središtu sebe, toj našoj vatri koja nas čini živim.


Kada sam guglala hodanje po žaru naišla sam na rečenicu “Po staroj izreci, vratiće ti se onoliko koliko pružiš. Međutim, u nekim kulturama se toliko veruje u ovakve tvrdnje da su pojedinci spremni da rizikuju ozbiljen povrede kako bi bili nagrađeni” i baš me je dirnula. Duboko verujem da je naše samo ono što damo i da je ono što investiramo u polje ono što nam se vraća. Narodi kod kojih je običaj da muškarci hodaju po vatri, “žrtvuju” te muškarce zarad plodne zemlje, dobrog vremena, daju bogovima i prirodi kako bi ih odobrovoljili ne bi li im oni dali zauzvrat ono što žele.


Šta mi žrtvujemo kada hodamo po žaru? Koje ozbiljne povrede mi rizikujemo? Koju žrtvu prinosimo kako bi nam molitve bile uslišene?

Imam utisak da smo ranije, na nivou kolektivne svesti (i nesvesti) bili spremni da žrtvujemo svoju prirodu, želje, potrebe, snove…celo naše biće, radi nekog prividnog mira, iz straha od osude, odbačenosti, sopstvene veličanstvenosti…u nadi da će nas život za to nagraditi, da će nas neko veći i moćniji od nas, tada imati u milosti. Međutim, ispovređujemo silno i sebe i druge, a nikako da posvedočimo tom večnom životu u miru i harmoniji.


Možda je vreme da shvatimo da mi jesmo u milosti onoga trenutka kada sami prema sebi budemo milostivi, kada sve svoje delove osvestimo i prihvatimo. Kada poverujemo da smo dovoljni, da ne moramo ništa da zaslužimo jer ljubav je bezuslovna, ljubav je sloboda i ne zna za “ako” i “ili”…ljubav prema sebi, pre svega.


Na tom putu prihvatanja sebe, oživljavanja sopstvene autentičnosti i zaljubljivanja u sopstvenu prirodu, “žrtvovaćemo” mnogo toga…da, hodaćemo po užarenim strahovima, traumama, spalićemo zonu komfora i pustiti da izgori u vatri naše vere…vere u to da nećemo spržiti sami sebe time što ćemo predugo stajati u jednom mestu ili sumanuto skakati i trčati u panici da ćemo umreti.


Kada sam guglala hodanje po žaru, naišla sam i na primere ljudi koji fokusirani na svoj cilj, svoje telo, u balansu i poverenju prelaze žar nepovređeni. Kada prođemo kroz svoje strahove, blokade, uverenja nas i naše porodice, kada izaberemo da kreiramo naše novo normalno, hodaćemo i po oblacima, srećni i lagani. Kada odaberemo veru u život, u svoju pravu prirodu tada su nam i bogovi i priroda zauvek naklonjeni.


Tada nas naša vatra ne peče i ne prži već nas greje i rasplamsava naše želje, strasti I ideje i obasjava put ka polju veće sreće.


Maja Milačić